Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

U skladu sa Zakonom

klavidija | 10 Decembar, 2013 13:15

Sat navijen za sedam sati me probudio, ustala sam uzbuđena zbog razgovora za posao. Spolja, bila sam potpuno ''kul'', kao ''šta sad, išla sam na milione razgovora'', ali istina je da uvek idem na razgovore za isti kao da mi je baš taj jedina prilika na svetu. Elem, ustala u sedam, oprala i namestila kosu, napravila kafu, pročitala novine, ispeglala košulju, očetkala pantalone za svadbe, sahrane i posao, i bila prilično zadovoljna krajnjim rezultatom. Nemam običaj da se šminkam, ali se i našminkah, pa ''neka ide život''. Moj japi izgled bio je kompletiran.

Razgovor dogovoren za 10.00h, privatni univerzitet traži računovođu. Stigla sam na vreme, ušla u zgradu gde su me ispred lifta dočekale četiri devojke, od kojih me jedna pozdravila, upitala za razlog dolaska i zajedno sa ostalim kandidatkinjama sprovela par spratova naviše, u kancelariju tzv. rektora. Deda metroseksualac, sa ešarpom, moderno uvijenom oko vrata, poželi nam dobrodošlicu, pa dve devojke zainteresovane za posao prevodioca ostavi kod sebe u kancelariji, a mene i još jednu devojku posla sprat niže, s vremešnom gospođom iz računovodstva. Uvedoše nas u malu kancelariju sa dve stolice, dok je gospođa stala između nas držeći u rukama naše CV-ijeve.

- ''Ajde sad nam ti reci nešto o sebi, gde si radila i to... aha... ajde sad ti... aha. A gde živiš... u kojem delu grada... a s kim... a jesi li udata... mislim, mene to ne zanima, ali eto, rektor voli to sve da zna... znate kako je...(zaverenički osmeh) ''

Deo o ličnim podacima trajao je prilično duže o dela o poslovnom rezimeu, ali šta da se radi, je li, rektor voli da zna.

- ''Imate li vi nešto da pitate?'' (reče gospođa iz kurtoazije, nakon što nažvrlja na CV-ijeve statuse naših veza za info gospodinu rektoru)

Mi: ''Da li je plaćen prevoz?'' – Ona: ''Ne, znate mi ne plaćamo prevoz, on je kao deo zarade''

Mi: ''Da li je cela plata na račun?'' – Ona: ''Pa znate, prvih mesec-dva ne biste bile prijavljene, napravili bi ugovorom o honorarnom poslu ili ugovor o delu, a posle bi bio ugovor na određeno, po tri meseca, mislim da se po novom Zakonu može produžavati do dve godine''

Mi:''Kakvo je radno vreme?'' – Ona:''Radi se od osam do tri, i svaka subota od osam do jedan, tako da može da se radi još nešto uz ovo. To je, po Zakonu, četrdeset sati ali drugačije raspoređenih.''(osmeh, pobednički)

Mi:''Kakva je plata koju nudite?'' – Ona:''Pa, znate, ne možete očekivati neku veliku platu, jako teško ide naplata i baš je teška situacija, znate i same kako je...Mi imamo jako puno kandidata koji bi da volontiraju, ali oni, znate, ništa ne znaju, i treba da ih se obučava a to oduzima mnogo vremena. Nikako nam to ne odgovara, znate. Nama treba neko s iskustvom kome ne treba obuka''

Mi ostadosmo bez pitanja.

-''I eto, to bi bilo to, znate rektor će doneti konačnu odluku, znate kako je, o svemu poslednju reč ima rektor.''(reče ona nama, da nam da do znanja da je razgovor završen)

Uljudno se pozdravismo i zahvalismo, pa se razidjosmo.

Inače, sve što stoji u oglasu postavljenom na onom renomiranom sajtu za zapošljavanje jeste ''Nudimo posao Računovođe u skladu sa Zakonom''.

I istina, sve je baš potpuno u skladu sa Zakonom. A nas dve, i svi ostali u potrazi za poslom, imaju izbor da se oduševe ako ih ''rektor'' izabere ili da imaju malo samopoštovanja, koje će ih vratiti direktno na kauč s laptopom u krilu da o tome napišu blog a onda opet uključe sajt za zapošljavanje, nanovo se nudeći nekom novom ''rektoru''.

Sve u skladu sa Zakonom.