Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

I sedimo tako, u predvečerje, na ušću dveju reka, na terasi jednog beogradskog splava. Sunce skoro zašlo, virka još ponegde kroz oblake. A boje tople, jesenje na izmaku februara, i reka u punom zamahu, lepe boje i mirisa.

- Hoću da se zaljubim, onako baš, van razumski – rekla sam

- Ma zašto? – pita on – I kako se to radi, i kako znaš da si zaljubljen, i šta to uopšte znači?

- To znači da si živ, da tobom kola krv, da osećaš ... ma, jednostavno da osećaš, sebe, tog nekog, svet, život... kao oni ljudi što skaču bandži – rekla sam željno

- Ali to nije realno – konstatuje on

- Pa šta? – rekoh ja – Šta ima toliko u toj realnosti? Svuda oko nas je realnost, želim malo magije... trebam malo magije. Eto, parafrazirala sam grafit što sam danas pročitala, ali kao i da nisam, to je moje osećanje.

- Vidiš, to je zato, previše čitaš ljubiće, zato ti se i zaljubljuje. Uzmi da čitaš neka fiozofska dela, ili Bukovskog – kaže on.

- Čitam ''Crveno i crno''. Odavno nisam čitala neki klasik. I možda si u pravu, utiče na mene, ali ako i utiče. Jednostavno je i pitko, i slojevito i duboko i odgovara uvek – odgovorih, smešeći se njemu, dragom dečaku, mom predivnom prijatelju.

I neću filozofe, neću Bukovskog, neću šminku i lepu haljinu, neću da se igram, neću da se nadmudrujem i takmičim čija je patologija teža. Šta je bitno sve to znanje i neznanje, i izgled i status? Ja bih tako silno znala da volim, zaista. Prošlo je sve što je bolelo, i vuklo unazad. Sad mogu, sad želim. Ali hoću otvoreno i jednostavno, hoću nesavršena s nekim nesavršenim u svakom savršenom trenutku, našem. Hoću da ja, ovakva, kontrolisana i odmerena, skačem bandži udvoje. Je li to stvarno puno za želeti u realnom svetu?!

I sad dok piskaram, tu oko ponoći, u pozadini peva Balašević. I baš je neki kliše trenutak, rekla bi realnost, ali šta me se tiče baš. Nikad mi niko nije govorio stihove. Je li stvarno to puno za želeti?

''Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...’’

Sasvim jednostavno, zar nije? Želim pesmu ...

''Biće ono što mora, a moja je krivica da sam ono što jesam, ako je krivica'' - Meša Selimović

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Cena za snove
• Subotnje popodne
• Bandži
• ''Al je đavo, al su mađije...''
• ''Mala moja, sidni mi na j...''
• U skladu sa Zakonom

• Generalna [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom