Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

I sedimo tako, u predvečerje, na ušću dveju reka, na terasi jednog beogradskog splava. Sunce skoro zašlo, virka još ponegde kroz oblake. A boje tople, jesenje na izmaku februara, i reka u punom zamahu, lepe boje i mirisa.

- Hoću da se zaljubim, onako baš, van razumski – rekla sam

- Ma zašto? – pita on – I kako se to radi, i kako znaš da si zaljubljen, i šta to uopšte znači?

- To znači da si živ, da tobom kola krv, da osećaš ... ma, jednostavno da osećaš, sebe, tog nekog, svet, život... kao oni ljudi što skaču bandži – rekla sam željno

- Ali to nije realno – konstatuje on

- Pa šta? – rekoh ja – Šta ima toliko u toj realnosti? Svuda oko nas je realnost, želim malo magije... trebam malo magije. Eto, parafrazirala sam grafit što sam danas pročitala, ali kao i da nisam, to je moje osećanje.

- Vidiš, to je zato, previše čitaš ljubiće, zato ti se i zaljubljuje. Uzmi da čitaš neka fiozofska dela, ili Bukovskog – kaže on.

- Čitam ''Crveno i crno''. Odavno nisam čitala neki klasik. I možda si u pravu, utiče na mene, ali ako i utiče. Jednostavno je i pitko, i slojevito i duboko i odgovara uvek – odgovorih, smešeći se njemu, dragom dečaku, mom predivnom prijatelju.

I neću filozofe, neću Bukovskog, neću šminku i lepu haljinu, neću da se igram, neću da se nadmudrujem i takmičim čija je patologija teža. Šta je bitno sve to znanje i neznanje, i izgled i status? Ja bih tako silno znala da volim, zaista. Prošlo je sve što je bolelo, i vuklo unazad. Sad mogu, sad želim. Ali hoću otvoreno i jednostavno, hoću nesavršena s nekim nesavršenim u svakom savršenom trenutku, našem. Hoću da ja, ovakva, kontrolisana i odmerena, skačem bandži udvoje. Je li to stvarno puno za želeti u realnom svetu?!

I sad dok piskaram, tu oko ponoći, u pozadini peva Balašević. I baš je neki kliše trenutak, rekla bi realnost, ali šta me se tiče baš. Nikad mi niko nije govorio stihove. Je li stvarno to puno za želeti?

''Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...’’

Sasvim jednostavno, zar nije? Želim pesmu ...

Postoje u mom životu neki ljudi ... ne znam zašto. Kad o njima stvarno, duboko razmislim shvatim da ih ne poštujem. Kad dozvolim sebi da rasprostrem na pod sve postupke dotičnih i sve što jesu, ćutim satima, i gledam u to, jer je toliko od mene različito i meni nerazumljivo, i u mojoj glavi okarakterisano kao loše. A opet... tu su.

I maločas je zvonio tel i na ekranu ime jednog od tih, ali poseban. Bili smo, igrom slučaja, godinama blizu jedno drugom, iako s potpuno različitih planeta. Nismo nikad bili prijatelji, nismo ni sad, iako smo povezani. Nisam se javila. On nije dobar čovek. Znam to. Možda bolje od bilo koga.

Nisam se javila ali već dva sata mislim o tom pozivu. Zove me bez razloga, zato što smo povezani. On voli da misli da smo prijatelji, iako zna da nismo. Ja znam da nismo. Njegove izdaje nikad nisu bolele jer su bile očekivane. On jednostavno nije dobar čovek. Nije ni loš samo egocentričan svim svojim bićem. Takav je.

Sve što prezire kod drugih ljudi, meni je dozvoljavao dok sam preterivala kako bih ga uvredila. Ne znam ni da li sam htela da ga uvredim, koliko da ga trgnem iz njega samog. Naravno, nije mi uspelo. Prihvatio je to, prihvatio je mene takvu ekscentričnu, jer to je objašnjenje sebi dao.

I eto nas sad. Povezani smo nekako i bez vidljivog razloga. Nismo se videli godinu dana a on i dalje zove redovno, i ja i dalje obojim dan njegovim pozivom.

Pitam se, da li je moguće hteti nekog koga ne želiš i ne poštuješ, čijih se postupaka stidiš? Da li je moguće hteti nekog ko ti se ne dopada? Ili je to samo samoća koja ne bira, samo žudi?!

Pročitah juče ovo ''Sveli ste život na novac, ljubav na seks, čoveka na fizički izgled, i onda se pitate zašto ste nesrećni''. I to me pročitano proganja sve od tog juče.

Neka me gorušica muči danima. Ništa ne pomaže. Uzrok je višemesečno traženje posla i neizvesne i zabrinjavajuće finansije. Posledice navedenog su, pored gorušice, i manjak volje, besciljne gomile minuta, ponekad samosažaljenje ili uvek. Sve drugo što jesam, i što mogu, obesmišljeno je i uništeno činjenicom da na zimskim sniženjima ne mogu ništa da kupim, i da imam dug za račune, a i da ne mogu da skoknem do Beča po slike za Facebook (nemam Instagram). Ima u meni i misao i duh i duhovitost i ludilo i razuzdanost i pokornost i trud i znanje i upornost i radoznalost i mir i bura. Ali sad baš, jer nemam posao i muče me finasije, ličim na fikus. Pomalo tužan.

Ljubav... e, mi smo se mimoišle ima tome neka godina, kad sam ja odlučila da volim nekog njega a taj on i nije bio baš zainteresovan za voljenje kao takvo, više za voljenje kao onakvo tj. jebanje. A meni se jebanje nekako pomešalo s ovim voljenjem pa kad želim, hoću i trebam da me neko jebe to je opet sinonim za ''uđi u mene najdublje što možeš, pomozi mi da osetim da si tu, uguši pobunu mojih strahova svojim bićem''. S druge strane, on kad jebe, štedi na aerobiku. Baš se nismo skontali. Otad me strah da ispadnem glupa u društvu jer ne znam da zajašem i ne mislim. A stvarno sam se potrudila, pa sam pogledala i nekoliko pornića, ne bi li uhvatila koju foru. Jbg, shvatih, nije stvar u fori, znam poneku, ali ne mogu da me jebe objekat, treba mi osoba. Nisam tip za aerobik.

Nemam 25 kila, nemam plavu kosu a ni napućena usta. Ne gricnem tu i tamo ponešto kao miš pa posle padam u nesvest. Mislim da je važno ne biti gladan i ne padati u nesvest. Pasionirani sam ljubitelj čokoladica. Ne velikih čokolada nego malih čokoladica, i pravim opasnu pitu od jabuka. Nedavno sm naučila. Ne da bih nahranila neka gladna muška usta nego zato što volim pitu od jabuka. Opustite se, nemam sto kila i lako podižem ''objekte'', samo ne ličim na barbiku baš nimalo. To je vrlo često jednako ''nevidljiva''. Nekad me to zabavlja a nekad me frustrira, ili me uvek frustrira samo se nekad pravim da me zabavlja.

I tako...

''Sveli ste život na novac, ljubav na seks, čoveka na fizički izgled, i onda se pitate zašto ste nesrećni'

Iako ne bih rekla da sam nesrećna, pre prazna. Kao neka limena kanta, sudaraju se po meni misli i čežnje ali I'm playing it cool. Zlo je kad zapneš gde ne pripadaš, pa niti ti znaš šta bi i kud, niti to gde ne pripadaš zna šta bi s tobom i kako.

''Biće ono što mora, a moja je krivica da sam ono što jesam, ako je krivica'' - Meša Selimović

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Cena za snove
• Subotnje popodne
• Bandži
• ''Al je đavo, al su mađije...''
• ''Mala moja, sidni mi na j...''
• U skladu sa Zakonom

• Generalna [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom