Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

''Al je đavo, al su mađije...''

klavidija | 19 Februar, 2014 15:44

Postoje u mom životu neki ljudi ... ne znam zašto. Kad o njima stvarno, duboko razmislim shvatim da ih ne poštujem. Kad dozvolim sebi da rasprostrem na pod sve postupke dotičnih i sve što jesu, ćutim satima, i gledam u to, jer je toliko od mene različito i meni nerazumljivo, i u mojoj glavi okarakterisano kao loše. A opet... tu su.

I maločas je zvonio tel i na ekranu ime jednog od tih, ali poseban. Bili smo, igrom slučaja, godinama blizu jedno drugom, iako s potpuno različitih planeta. Nismo nikad bili prijatelji, nismo ni sad, iako smo povezani. Nisam se javila. On nije dobar čovek. Znam to. Možda bolje od bilo koga.

Nisam se javila ali već dva sata mislim o tom pozivu. Zove me bez razloga, zato što smo povezani. On voli da misli da smo prijatelji, iako zna da nismo. Ja znam da nismo. Njegove izdaje nikad nisu bolele jer su bile očekivane. On jednostavno nije dobar čovek. Nije ni loš samo egocentričan svim svojim bićem. Takav je.

Sve što prezire kod drugih ljudi, meni je dozvoljavao dok sam preterivala kako bih ga uvredila. Ne znam ni da li sam htela da ga uvredim, koliko da ga trgnem iz njega samog. Naravno, nije mi uspelo. Prihvatio je to, prihvatio je mene takvu ekscentričnu, jer to je objašnjenje sebi dao.

I eto nas sad. Povezani smo nekako i bez vidljivog razloga. Nismo se videli godinu dana a on i dalje zove redovno, i ja i dalje obojim dan njegovim pozivom.

Pitam se, da li je moguće hteti nekog koga ne želiš i ne poštuješ, čijih se postupaka stidiš? Da li je moguće hteti nekog ko ti se ne dopada? Ili je to samo samoća koja ne bira, samo žudi?!