Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

Razmišljam o kompromisima. Za nekog koga opisuju kao osobu čvrstih stavova, napravila sam ih prilično. I sećam se jasno svakog momenta kad sam na raskrsnici skrenula dalje od sebe. Jesam li pogrešila, ili samo uradila kako je moralo? Ne znam.

Oduvek sam htela da budem pisac. Pisala sam za školske novine i  imala najbolje pismene zadatke. Pa sam onda malo odrasla, i teme su se uozbiljile, a tekstovi našli na jednom poznatom portalu. Blog mi je bio prilično čitan i pozitivno komentarisan. I mislila sam, zaista, ja ću postati ozbiljan pisac. Polako, ali ću postati.

A onda je došao posao, prvi ozbiljan posao, prva ozbiljna plata. Ispočetka, prihvatila sam ga samo kao nužno zlo, tek da imam od čega da živim dok pišem. Ali… Ja, sanjar i devojčica, prvi put na ozbiljnim sastancima sa nekim ozbiljnim ljudima koji mi se obraćaju sa Vi. Koji to moje Vi poštuju. Uopšte se ne ''ložim'' na telefone, ali poslovni BlackBerry sam obožavala. Ne zato što je mogao ovo ili ono, već zato što je bio statusni simbol. Bio je simbol mog uspeha. Zaradila sam svaki svoj dinar, i više od toga, i ništa nije došlo lako. I bila sam ponosna. Tri godine nisam napisala ni reč, osim sporadičnih tekstova na blogu, potpuno loših.

Nakon grčevite borbe da opstanemo, vlasnik je ipak uspeo da uništi privatizovano preduzeće. Usledilo je pet meseci kod kuće. I danas sam dobila ponudu za posao. Obiman, težak, dobro plaćen, dugoročno sjajna investicija u karijeru. Dve godine na tom poslu, i nebo je granica. Do ponedeljka treba da donesem odluku. ''Zašto bežiš od toga?''- pitala me prijateljica, uz konstataciju - ‘’Ti to možeš bez problema’’.

Znam kako je to nemati. Početkom rata, ovog poslednjeg, krvavog i odvratnog, moja porodica je izbegla u Crnu Goru, nas četvero sa jednom putnom torbom srednje veličine, i nešto malo novca. Mesecima smo bili gosti kod divnih ljudi koji su nam ustupili sprat kuće koji nisu koristili. Nekoliko meseci jeli smo makarone za ručak, a slatkiš je bio džem. Još se sećam kako sam neizmerno bila srećna kad smo od rođake iz Švedske dobili paket, i u njemu helanke. Napokon sam mogla da prestanem da nosim zimske, postavljene pantalone. Bio je jul mesec 1992. godine. Prošle su godine, ovakve i onakve, došla sam na fakultet. Sestra i ja nismo mogle da živimo od ono malo novca što su nam roditelji slali. Celu jednu zimu provela sam radeći na buvljaku. To se ne može opisati, niti to može razumeti neko ko nije iskusio. Čuvala sam decu, davala časove iz engleskog, prodavala kozmetiku. Opstala sam, i ostala. Nije bilo novca za oba fakulteta. Moj je odpao. Ne žalim, tu sam odluku ja donela.

Oduvek sam bila zaljubljena u ''Prohujalo s vihorom'', to je moj ljubić za sva vremena, i svaku Novu godinu. I još odkad sam ga pročitala prvi put, uz ogromno divljenje prema Skarlet, ja sam nekako sebe zamišljala kao Melani. Moja me baka vaspitavala da budem Melani. Izgledam kao da sam Melani. A ipak... ipak... onaj momenat u knjizi kad se Skarlet kune da nikad više neće biti gladna. Taj momenat me zarobio.

Eto odgovora na pitanje ''Zašto'', draga moja prijateljice. Moja je Skarlet strašna, uporna, ambiciozna, svemoguća. I moja Skarlet je ubica moje Melani. A Melani je najvrednije što u meni ima.

I praviću se još dan/dva da se dvoumim da li prihvatiti ili odbiti, iako znam da sam već pristala. Da, izgleda da nikad neću biti pisac.

Kompromisi... to su ubice svake osobenosti i identiteta. Kompromisi koje napravimo su ništa do cena po kojoj prodajemo svoje snove. (Dalje)

Lenjo subotnje popodne. Ceo dan nema vode. Kažu, neki kvar. Čudno je to kako kad smo uskraćeni za tako neke stvari koje podrazumevamo, one postanu osnovno o čemu mislimo. Nema vode.

Mislim, doduše, danas i o nekim ljudima koje su ostali na stanicama gde sam svraćala. I to je čudno, neki te ljudi dotaknu, usput, samo na tren, a njihov trag ostane utisnut duboko, pa im se u mislima vraćaš često. Ko zna zašto je to?!

Izabrala sam i odeću za večeras. Idem u kafanu sa sestrom i njenim drugaricama. Jedna od onih stvari koje odbijete sto puta, pa stoprvi put nemate kud nego da pristanete. Igram neke uloge maestralno.Verujem da ću i večeras biti na visini zadatka. A možda će mi i svirati ''Moj dilbere''. To je moja kafanska pesma. A možda i ''Jel' su dunje procvale'', sledeća omiljena.  Ne šminkam se nikad, osim za večernje izlazke. Valjda mi treba neko pomagalo da uđem u lik.

Napisala sam i neke mail-ove. Čekam odgovore. Nadam im se, bolje rečeno. I mislim kako je sigurno bilo strašno kad su pisma putovala danima i nedeljama, pa i odgovori isto toliko. To čekanje je sigurno bilo nepodnošljivo. S druge strane, ako nema odgovora, mogli su naći razne izgovore i opravdanja, uvek na račun pošte i poštanskih službenika. Danas kad nema odgovora, razlog je jasan.

Na tv-u VH1. Maločas su pustili Ricky Martin-a, pesma ''Maria''. Malo je izlizana, ali ja svejedno uvek stidljivo đuskam kad je čujem. I dalje odbijam da verujem da je čovek gay. Toliko je sladak da je apsolutna šteta da igra samo u svom timu.

I onako za svoju dušu, pevušim uz Daffy i ''Mercy''. Nekad sam u nepopravljivom tinejdž fazonu.

‘’Now you think that I
Will be something on the side
But you got to understand that I need a man
Who can take my hand, yes I do

I don't know what this is but you got me good
Just like you knew you would
I don't know what you do but you do it well
I'm under your spell

You got me begging you for mercy
Why won't you release me?
You got me begging you for mercy
Why won't you release me?
I said you better release me'’

''Biće ono što mora, a moja je krivica da sam ono što jesam, ako je krivica'' - Meša Selimović

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Cena za snove
• Subotnje popodne
• Bandži
• ''Al je đavo, al su mađije...''
• ''Mala moja, sidni mi na j...''
• U skladu sa Zakonom

• Generalna [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom