Pričam ti priču o pričama koje se pričaju

Cena za snove

klavidija | 07 Mart, 2014 02:24

Razmišljam o kompromisima. Za nekog koga opisuju kao osobu čvrstih stavova, napravila sam ih prilično. I sećam se jasno svakog momenta kad sam na raskrsnici skrenula dalje od sebe. Jesam li pogrešila, ili samo uradila kako je moralo? Ne znam.

Oduvek sam htela da budem pisac. Pisala sam za školske novine i imala najbolje pismene zadatke. Pa sam onda malo odrasla, i teme su se uozbiljile, a tekstovi našli na jednom poznatom portalu. Blog mi je bio prilično čitan i pozitivno komentarisan. I mislila sam, zaista, ja ću postati ozbiljan pisac. Polako, ali ću postati.

A onda je došao posao, prvi ozbiljan posao, prva ozbiljna plata. Ispočetka, prihvatila sam ga samo kao nužno zlo, tek da imam od čega da živim dok pišem. Ali… Ja, sanjar i devojčica, prvi put na ozbiljnim sastancima sa nekim ozbiljnim ljudima koji mi se obraćaju sa Vi. Koji to moje Vi poštuju. Uopšte se ne ''ložim'' na telefone, ali poslovni BlackBerry sam obožavala. Ne zato što je mogao ovo ili ono, već zato što je bio statusni simbol. Bio je simbol mog uspeha. Zaradila sam svaki svoj dinar, i više od toga, i ništa nije došlo lako. I bila sam ponosna. Tri godine nisam napisala ni reč, osim sporadičnih tekstova na blogu, potpuno loših.

Nakon grčevite borbe da opstanemo, vlasnik je ipak uspeo da uništi privatizovano preduzeće. Usledilo je pet meseci kod kuće. I danas sam dobila ponudu za posao. Obiman, težak, dobro plaćen, dugoročno sjajna investicija u karijeru. Dve godine na tom poslu, i nebo je granica. Do ponedeljka treba da donesem odluku. ''Zašto bežiš od toga?''- pitala me prijateljica, uz konstataciju - ‘’Ti to možeš bez problema’’.

Znam kako je to nemati. Početkom rata, ovog poslednjeg, krvavog i odvratnog, moja porodica je izbegla u Crnu Goru, nas četvero sa jednom putnom torbom srednje veličine, i nešto malo novca. Mesecima smo bili gosti kod divnih ljudi koji su nam ustupili sprat kuće koji nisu koristili. Nekoliko meseci jeli smo makarone za ručak, a slatkiš je bio džem. Još se sećam kako sam neizmerno bila srećna kad smo od rođake iz Švedske dobili paket, i u njemu helanke. Napokon sam mogla da prestanem da nosim zimske, postavljene pantalone. Bio je jul mesec 1992. godine. Prošle su godine, ovakve i onakve, došla sam na fakultet. Sestra i ja nismo mogle da živimo od ono malo novca što su nam roditelji slali. Celu jednu zimu provela sam radeći na buvljaku. To se ne može opisati, niti to može razumeti neko ko nije iskusio. Čuvala sam decu, davala časove iz engleskog, prodavala kozmetiku. Opstala sam, i ostala. Nije bilo novca za oba fakulteta. Moj je odpao. Ne žalim, tu sam odluku ja donela.

Oduvek sam bila zaljubljena u ''Prohujalo s vihorom'', to je moj ljubić za sva vremena, i svaku Novu godinu. I još odkad sam ga pročitala prvi put, uz ogromno divljenje prema Skarlet, ja sam nekako sebe zamišljala kao Melani. Moja me baka vaspitavala da budem Melani. Izgledam kao da sam Melani. A ipak... ipak... onaj momenat u knjizi kad se Skarlet kune da nikad više neće biti gladna. Taj momenat me zarobio.

Eto odgovora na pitanje ''Zašto'', draga moja prijateljice. Moja je Skarlet strašna, uporna, ambiciozna, svemoguća. I moja Skarlet je ubica moje Melani. A Melani je najvrednije što u meni ima.

I praviću se još dan/dva da se dvoumim da li prihvatiti ili odbiti, iako znam da sam već pristala. Da, izgleda da nikad neću biti pisac.

Kompromisi... to su ubice svake osobenosti i identiteta. Kompromisi koje napravimo su ništa do cena po kojoj prodajemo svoje snove. (Dalje)